PREDSTAVNICI opozicije okupljeni oko koalicije “Srbija protiv nasilja” na Kolegijum Narodne skupštine došli su sa tri zahteva. Dva su odmah prihvaćena, a treći nije. Taj treći zahtev odnosio se na održavanje izbora za skupštinu Grada Beograda i svih ostalih redovnih lokalnih izbora 2. juna, u istom danu koji je po Zakonu poslednji mogući dan za održavanje izbora za Skupštinu Beograda. Deo opozicije smatrao je da je to moguće postići jednostavnom pravnom intervencijom – izmenom Zakona o lokalnim izborima. Zakonska odredba u kojoj stoji da se odluka o raspisivanju lokalnih izbora donosi najranije 120 dana pre isteka mandata odbornika bila bi izmenjena tako da ta odluka može biti doneta najranije 150 dana pre isteka mandata odbornika.
Foto:
Pravno elegantnim rešenjima koja počivaju na najširem političkom konsenzusu uvek treba težiti. Ipak, predložena zakonodavna intervencija, čak i da su predstavnici vlasti na nju pristali, bila bi ustavnopravno neprihvatljiva. Evo i zašto. Ustav izričito propisuje da se odbornici u skupštinama jedinice lokalne samouprave biraju na period od četiri godine. Njihov mandat može trajati kraće. Ustav kaže da Vlada može, pod uslovima predviđenim zakonom, raspustiti Skupštinu. Prema Zakonu, Skupština jedinice lokalne samouprave može se raspustiti ako: 1) skupština ne zaseda duže od tri meseca; 2) ne izabere predsednika opštine i opštinsko veće u roku od mesec dana od dana konstituisanja skupštine jedinice lokalne samouprave ili od dana njihovog razrešenja, odnosno podnošenja ostavke; 3) ne donese statut ili budžet u roku utvrđenom zakonom. Zakonski osnov pod 2) poslužio je da se održe prevremeni izbori u više jedinica lokalne samouprave prošlog decembra. Ovi izbori jesu raspisani u skladu sa Ustavom i zakonom. Da li je bilo politički (ne)celishodno raspisivati izbore u određenim lokalnim samoupravama pola godine pre redovnih lokalnih izbora nije pitanje kojim se može osporiti pravna valjanost njihovog raspisivanja. U našoj katkad izopačenoj svesti o demokratiji prenebregava se da vlast može odrediti koji je momenat za nju najbolji da se ide na izbore. Politička manjina ima pravo da se čuje ili da bude konsultovana radi postizanja nekog šireg konsenzusa, ali ne može da uslovljava, diktira, nameće. Manjina može da se čuje, većina da odlučuje.
Elem, zakonski osnov pod 2), čak i da su se vlast i opozicija dogovorili, nije primenjiv u aktuelnoj situaciji. Prvo, na redu su redovni lokalni izbori, a raspuštanje skupštine vodi vanrednim izborima. Drugo, ova vlada nema ovlašćenje da raspusti skupštinu jedinice lokalne samouprave, jer joj je prestao mandat i, u osnovi, može da vrši samo tekuće poslove (tzv. tehnička vlada). Treće, čak i kad bi mogla da raspusti lokalne skupštine bilo bi kasno da se, u skladu sa zakonom, sprovedu izbori 2. juna. Stoga se, kad je reč o raspisivanju lokalnih izbora, ustavnopravno, uopšte ne može upoređivati situacija od jesenas sa ovom u kojoj se sada nalazimo. Kao što je valjda makar konačno jasno da beogradski izbori jesu novi izbori raspisani u skladu sa Zakonom, a ne ponovljeni izbori (jer, što izgleda malo ko zna, institut ponavljanja izbora kao takav više i ne postoji u našem izbornom zakonodavstvu od 2022, ali to nije tema).
Pošto, dakle, raspuštanje skupština jedinica lokalnih samouprava nije pravno moguće u ovom trenutku, ne postoji drugi pravni način u skladu s Ustavom da se preostali lokalni izbori održe 2. juna. Izmena izbornog zakona koju je predložio deo opozicije ne samo da “zadire u pravo odbornika da mu mandat traje četiri godine” (Branko Pavlović “Mi – glas iz naroda”), nego dovodi do skraćenja odborničkog mandata kao javne funkcije bez ikakvog ustavnog osnova, a protivno izričitoj ustavnoj normi. Da li je to skraćenje “sitnica”, da li bi to značilo da je nekom mandat trajao kraće mesec dana a nekom mesec i po, ustavnopravno je potpuno irelevantno. Da li bi to bio “nedemokratski presedan” ili “istorijska greška”, kako reče predsednica Narodne skupštine? Zadržao bih se na oceni da bi to bilo neustavno. Narodna skupština koja bi donela takve izmene izbornog zakona nije iznad Ustava, pa sve i da su one donete na osnovu teško zamislivog konsenzusa vlasti i opozicije. A mala Srbija, u vreme kad mnogi veliki to ne čine, mora voditi računa o vladavini prava podjednako koliko i o demokratiji.
Ukratko i o ideji o tzv. lex specialis-u. Princip da posebni zakon (lex specialis) ukida opšti (lex generalis) je drevni pravni princip koji se i danas primenjuje u odnosu između dva zakona koji uređuju istu oblast. U odnosu između zakona i Ustava on, međutim, ne važi, jer nijedan zakon, ma koliko specijalne sadržine ili forme, naziva i sl. nije i ne može biti iznad Ustava. Zato i tu ideju da bi nekakvim lex specialis-om, koji bi bio izvan i mimo pravnog poretka i kojim bi se moglo konačno izaći iz začaranog “izbornog kruga”, bilo njihovim spajanjem bilo odlaganjem preostalih izbora, treba što pre napustiti.
Svakako, bilo bi lepo da predstavnici vlasti i opozicije, ipak, ponovo sednu za isti sto i zajedno rade na suštinskom ispunjavanju preporuka ODIHR-a, koje predstavljaju konkretizaciju evropskih standarda u izbornoj materiji, a ne da se preganjaju oko pitanja koje je upravo protivno tim standardima – menjati izborni zakon u delu koji se tiče raspisivanja predstojećih izbora. Ozbiljan rad na preporukama ODIHR-a mora biti proces, zalog za budućnost Srbije kao pravne demokratske države. To nije dnevna politika i prevazilazi interes bilo koje političke opcije. Izmene izbornog zakonodavstva u tom smislu su nužnost, ali pre te, nadajmo se, ozbiljne zakonodavne aktivnosti, Narodna skupština ima jedan prioritetniji zadatak: da izabere svoju vladu kako bi ova tehnička i faktički prestala da postoji.