TALAS promena u Sjedinjenim Američkim Državama tek će da svom silinom zapljusne Evropsku uniju. Nemačka svakim danom sve više pokazuje da je u globalnim razmerama ipak samo “tigar od papira”.
Milomir Stepić
Pod američkom okupacijom još od kraja Drugog svetskog rata, ona nije ništa više od vazala sile sa druge strane Atlantika. Više predstavlja podizvođača američkih poslova na evropskom tlu, nego autonomnog “igrača”. Svoju moć zasnovanu prvenstveno na ekonomiji (sada već ranjivoj) pokazuje mahom nad evropskom “sitnom boranijom” ucenjujući je investicijama i trgovinskom razmenom. Promene na evropskom “istočnom plućnom krilu” i mogući istorijski kompromis sa Rusijom definisaće buduću poziciju Nemačke.
Ovo, u razgovoru za “Novosti” ističe profesor dr Milomir Stepić, geopolitičar i naučni savetnik Instituta za političke studije.
– Nije isključeno da će Nemačka u novoj konstelaciji obuhvatiti interesnu sferu od Severnog i Baltičkog mora na severu, do Jadrana na jugu. Za Srbe je važno dokle će se taj pojas prostirati na Balkanu – dodaje prof. Stepić.
Da li pobeda Trampa “obećava” da će se SAD odreći politike hegemonije po svaku cenu?
– Dobrovoljno svakako neće. Zahvaljujući pobedi u Drugom svetskom ratu, a potom i u Hladnom ratu, SAD su ostvarile ogromne akvizicije, naročito na geopolitičkom i geostrategijskom planu. Pogledajmo samo koliko imaju vojnih baza širom sveta i kako su one precizno raspoređene. To su poluge (nad)moći. Tramp će postupiti mudro i u krajnjoj liniji u američkom interesu ako bude shvatio i postupio ne više u unipolarnom, već u multipolarnom ključu. Ocenjuju ga kao pragmatičnog političara, a brzo će se videti da li to zaista jeste.
Balkan je sinonim geopolitike
A DA LI u delovanju velikih sila na Balkanu, nezavisno od promena režima, postoje geopolitičke konstante? — Balkan je sinonim geopolitike. Za Balkan važi da je “zemlja graničara, u procepu svetova”, “precizni seizmograf globalnih geopolitičkih potresa”, “bure baruta”… Stoga se ovde nalazi “balkanski geopolitički čvor” interesnih vektora i aktivan proces poznat pod imenom balkanizacija. Ideologije se menjaju, režimi dolaze i odlaze, ali geopolitička pravila na Balkanu kao evroazijskom mostu ostaju. Nisu li slom SFRJ i događaji koji su usledili bili uvod u ono što se sada događa? Zar nije početak agresije na SRJ 1999. doveo do “zaokreta Primakova” (njegovog aviona nad Atlantikom), koji će u istoriji ostati zabeležen kao najava zaokreta u globalnim odnosima i simbol početka multipolarizacije poretka? Može li se osporiti da je pitanje Kosova i Metohije podelilo svet na one zemlje koje “nezavisno Kosovo” priznaju i one koje to ne čine, što je danas manje-više globalna prodela na proameričku i antiameričku stranu.
Tramp je najavio kraj rata u Ukrajini. Da li je moguće da se pojavi američki mirovni plan koji bi zadovoljio minimum ruskih interesa?
– Budući da novi predsednik Amerike najavljuje kraj rata to samo znači da SAD njime i upravljaju, u šta niko i nije sumnjao. Ako sebi dozvolimo da tumačimo ruske interese, onda su oni potpuna pobeda protiv SAD na čelu kolektivnog Zapada u ukrajinskoj ratnoj areni. Konflikt je, u stvari, mnogo dublji nego što izgleda, Rusija ga (pred)vodi za promenu talasokratske dominacije koja manje-više traje od Kolumba i Magelana. Bilo bi za nju pogubno da napravi truli kompromis i sada se zaustavi na tom putu. Kada je u problemu, Zapad se odmah zalaže za (lažni) mir, hoće (jalove) pregovore i traži potpisivanje (bezvrednih) ugovora. A u tom “zavođenju za Goleš planinu” Zapad je nenadmašan. Valjda su Rusi nešto naučili na srpskom iskustvu.
EU je svoj procvat doživela nakon rušenja Berlinskog zida. Da li je opredeljivanje za EU u ovom momentu opredeljivanje za prošlost, posebno u okolnostima pobede Trampa jer bi mogla ostati zarobljena u svojim prevaziđenim globalističkim ciljevima?
– EU je anahronizam, prevaziđena integracija, sa neizvesnom budućnošću u preoblikovanom svetu. Njena postbipolarna ekspanzija tekla je uporedo sa ekspanzijom NATO, odnosno sa posthladnoratovskim širenjem transatlantskog makromostobrana i poplavom globalizma tokom tzv. unipolarnog trenutka. Bio je to još jedan u nizu pokazatelja da između “dve organizacije Zapadne civilizacije”, kako ih je identifikovao S. Hantington, nema suštinske razlike. Njihovi zvaničnici i sami ističu da se radi o “aversu i reversu”, “levoj i desnoj nozi”, “softveru i hardveru”, da su “na istom brodu” i “da nije bilo NATO, ne bi bilo ni EU”. Nema razloga da im ne verujemo. I zaista danas od 27 članica EU samo četiri nisu u NATO i od 30 evropskih članica zapadne vojne alijanse (uključujući Tursku) samo sedam nisu u EU. Pri tome, one najmoćnije su u oba saveza.
Poznavajući višedecenijsko iskustvo Turske, šta Srbiju još može da sačeka “na evropskom putu”?
– Otpor koji EU pruža prijemu Turske je sveobuhvatne, a pre svega religijske, odnosno civilizacijske prirode. Uostalom, EU čak i u naponu snage koji je odavno prošao ne bi uspela da integriše tako različitu, prostranu i mnogoljudnu državu. Jednom prilikom neki poslanik u Evropskom parlamentu je uzviknuo: “Šta, zar hoćete da granica EU (tadašnje EZ) bude u Kurdistanu?” Srbija sa EU ima suštinski analogno, mada i daleko bolnije iskustvo. Iako se propagandno marginalizuje, nije se ovde zaboravilo da je većina članica EU kao sastavni deo NATO učestvovala u oružanoj agresiji na našu zemlju 1999.
Šta bi srpskoj državi i narodu donelo članstvo u BRIKS? Koje su političke i ekonomske prednosti u odnosu na EU?
– BRIKS je organizacija koja okuplja “svetsku većinu”, kako bi to rekao savremeni ruski mislilac S. Karaganov. Tu su dolazeće sile i kreatori multipolarizacije sveta: najprostranija i prirodnim resursima najbogatija država, Rusija, potom dve najmnogoljudnije i ekonomski veoma ekspanzivne zemlje – Indija i Kina. Tu je i velika većina sve uticajnijih muslimanskih zemalja i populaciono ekspanzivnog tzv. globalnog Juga na putu ubrzanog razvoja i sa ogromnim tržištima. Što bliskiji odnosi, pa i samo članstvo u takvom “klubu” Srbiji bi donelo nemerljive koristi u odnosu na ucenjivačku, a posrćuću EU, koja ne samo da ima krizu identiteta, već se suočava sa nerešivim savremenim izazovima u političkom, bezbednosnom, ekonomskom, demografskom i drugom smislu.
Foto privatna arhivlja
Da li je moguće uskladiti važeću doktrinu Srbije čija se suština izražava u “spoljnoj politici na četiri stuba” sa učešćem na sastanku Evropske političke zajednice čiji je cilj mobilizacija i ujedinjenje zemalja u antiruskoj politici?
– Pri oslanjanju Srbije na “četiri stuba” to “opterećenje” nije ravnomerno raspoređeno. Očigledno je da Zapad ima prioritet, budući da “EU nema alternativu”, zar ne? Evropska politička zajednica je još jedna (para)atlantistička formacija, ad hoc formirana 2022. kako bi ojačala antiruski front Zapada i čvršće vezala članice EU i ostale evropske zemlje na tom frontu. Ali, osim debatne, njena uloga je minorna. Na nedavnom skupu te organizacije u Budimpešti jeste učestvovala i Srbija, ali i tzv. Kosovo.
Ima li osnova za oduševljenje sa kojim je Trampova pobeda dočekana među Srbima, naročito u Republici Srpskoj?
– Srbi se nadaju da ne može biti gore nego ranije. Mada, oduševljenje može ubrzo da splasne. Kao praktična osoba, moguće je da Tramp počne da više uvažava stanje na terenu, tj. činjenicu da je BiH “nemoguća država” i da dalja nastojanja da se unitarizuje vode samo rastu destabilizacije. Dakle, američki “nezavršen posao na Balkanu” mogao bi da dobije drugačije značenje: uvažavanje Republike Srpske kao fakticiteta i dopuštanje mogućnosti njenog “razdruživanja” od FBiH. Ali, analogan pristup u slučaju Kosova i Metohije bio bi poguban po interese ne samo Srbije, već ukupnog srpskog korpusa. Pred političkom nomenklaturom Srbije veliki je zadatak da to predupredi.