RASPRAVA o rezoluciji o genocidu u Srebrenici, pod svodovima Palate naroda u Njujorku, tokom koje su konsponzori ovog skarednog dokumenta perfidno zaobišli 3.267 ubijenih srpskih civila u srednjem Podrinju, dala nam je povod da se prisetimo nekih od najpotresnijih priča iz tog krvavog almanaha, čiji su autori Naser Orić i njegove jedinice. Za te monstruozne zločine nad Srbima Orić nikada nije odgovarao. Za nesrećnike koji su mu se našli na putu tokom ovog bezumnog pohoda, izvođenog uglavnom iz zaštićene zone UN, nije napisana niti jedna rezolucija na Ist Riveru.
FOTO: Arhiva novosti
DEČAK Slobodan Stojanović, rođen 18. oktobra 1980. godine u Tesliću, svirepo je ubijen na leto 1992. u okolini Zvornika.
Njegov mladi život prekinula je Albanka Elfeta Veseli, pripadnica tzv. Armije BiH Nasera Orića.
Mališan je pronađen umotan u plavi radnički mantil. Konstatovane su brojne smrtonosne povrede na lobanji i telu nanesene tokom života i posle smrti. Za života mu je bilo odsečeno desno uvo, takođe su mu oštrim predmetom nanete posekotine na stomaku. Sve ovo je ukazivalo da je dečak podvgnut torturi i da je umro u teškim mukama. U slepoočnicu mu je, iz neposredne blizine, ispaljen metak.
Zaštićeni svedok Tužilaštva BiH doveo je u direktnu vezu Orića sa ovim svirepim zločinom, potvrdivši da je Veselijeva nožem presekla vrat Slobodanu:
– Dečak je bio udaljen 10 do 15 metara od Orića i Kibeta. Prišla mu je Elfeta Veseli i uhvatila ga za glavu. Neko je rekao da će ona napraviti “belaj”. Video sam kako Elfeta drži dete za glavu, uzima nož i govori: “Ako sam ja balinkura, on je četnik”, nakon čega mu povlači nož ispod brade. Ispod vrata je tekla krv, a ja sam okrenuo glavu i čuo krkljanje, kao da je hteo nešto reći. Ona ga je odgurnula. Kada je pao, davao je znake života. Neko je rekao da je “tek tada, gotov”.
Do ovog stravičnog zločina je došlo kada se Slobodanova porodica 29. maja 1992. našla na strani koju su kontrolisali muslimani. Narednog dana u porodičnu kuću došao je Muhamed Čikarić iz Kamenice, koji je njegovom ocu Iliji zabranio da beži. Istog dana započeli su pregovori između srpske i muslimanske strane na barikadama u mestu Kruške. Čikarić je poslao Iliju da odnese poruku srpskoj strani, da ih pita da li su za pregovore i napomenuo je da im nedostaje pet njihovih boraca. Sa svojom porodicom bio je u kućnom pritvoru sve do 4. juna 1992. kada su Stojanovići i tri poginula srpska borca razmenjeni za šest živih pripadnika tzv. Armije BiH. Porodica Stojanović se smestila kod kuma Zorana Miloševića u zaseoku Dženarike. Slobodan je tugovao za svojim psom koji mu je ostao kući i često je tražio da ode nazad da ga odveže i da ga dovede. Roditelji su ga odvraćali, ali se on teško mirio sa tim. Ne odustajući od svoje namere Slobodan je 27. jula 1992. prošao kroz barikade i otišao u pravcu rodne kuće da bi doveo svog ljubimca. Tu je i nastradao.
Vojska Republike Srpske oslobodila je Donju Kamenicu 16. februara 1993. Slobodanovo telo je pronađeno 13. juna 1993. u masovnoj grobnici na brdu Ždrijepci kod Jošanice. Identifikovali su ga majka Desanka i tada petnaestogodišnja sestra Slađana.
– Slobodanovo stradanje je ostavilo teške posledice po porodicu koja se nikada nije oporavila. Majka Desanka je preminula 2006. a otac Ilija 2013. Sahranjeni su uz grob svoga sina – svedočila je Slađana.